Otišla sam na trening i posložila život. Koliko god da deluje kao neki tinejdž film – doslovno je bilo tako.

Jasno nam je da mindset utiče na to koliko puta ćemo trenirati i da li ćemo (uopšte) trenirati, međutim da li smo nekada razmišljali da je moguće i obrnuto? Ili da su stvari toliko (uzročno-posledično) povezane?

Ovo nije blog o trenigu, obećavam.

Frekvencija problema i frekvencija rešenja nisu u istoj ravni i to je sve što treba da znaš o klupku rešenja koji se odmotava.

Leto je bilo pri kraju, bar ono leto kakvim ga mi pojmimo. Shvatila sam da sam sasvim slučajno napravila  pauzu na treningu, jer sam stalno putovala i bila van grada.

Usput sam shvatila da sam mooožda malo izgubila neku organizacijsku nit. Dan mi prođe dok kažem keks, a ono što sam želela da uradim nekako se izvitoperi, pa ostane samo ono što moramo da uradimo. Što često bude ono što nam je više mrsko ili dalje srcu. Pa sam i to čak malo delegirala.

Elem, obukla sam komplet za trening, spustila se niz ulicu tog polu-kišnog dana, stavila slušalice i prepustila se čarima treninga i podcast-a Marka Jovaševića. (Ivan Kosogor podcast)

Uveče sam legla i shvatila da sam posložila stvari.

ŠTA SE ZAPRAVO DEŠAVALO TOG POLU-KIŠNOG DANA

Nakon što sam završila trening sa jedno bar 10 „AHA“ momenata – valjda ima u nešto u toj kombinaciji pobrini se za telo i dušu, uputila sam se u obližnju prodavnicu da kupim ni manje ni više nego kese za smeće.

Iako sam se par minuta vrzmala po prodavnici sa osećajem „daj da kupim još nešto“ i „glupo je da dajem novčanicu od 2000din za račun od 180“ – zaista nisam trebala ništa više od toga da kupim.

Dajem ženi za kasom novčanicu i izgovaram: „Ako Vam je lakše mogu i karticom da platim.“

Ona mi odgovara: „Uredu je“, uzima novčanicu i nastavlja: „Ja se uvek snađem“ Malo je zbunjeno pogledam, a ona, verovatno prepoznavši na mom licu tu zbnunjenost kaže: „Dete ako bih ja tebi sad prevrtala očima za to što mi daješ novčanicu od 2000 din i cvokotala, šta ja mogu da očekujem od života, šta da očekujem od ovog dana?“ „Ako imam da vratim imam, ako nemam nemam. Ako imam, ne bojim se da ću ostati posle bez sitnog novca, rešnje uvek dođe.“

R E Š E N J E  U V E K  D O Đ E odzvanjalo mi je u glavi.

Zahvalim joj se na 11. „AHA“ momentu, razmišljam usput koliko je njenim bližnjima divno sa njom, odem kući i skrooooz mahinalno ponovo odem niz ulicu da završim nešto što (podsvesno) odlažem nedelju dana. Kada kažem mahninalno mislim da mi u tom trenutku zaista to nije izgledalo nimalo strašno. Usput se desi niz nekih sinhoroniciteta, jer to je život kada odlučiš da bude.

Potom sam završila sve obaveze, pa onda obavezu duše (vreme za sebe), uspela sam čak i otići kod babe i dede van grada, popila kafu sa njima i još gomilu stvari koje sigurno prethodnih dana ne bi stale u 2 dana.

Uveče mi je došla moja drugarica na neobaveznu ćasku i kafu. Kroz priču mi je ispričala da želi da kupi sebi nešto čega trenutno nema kod nas, potom smo  nastavile o nekom zadatku koji mora da uradi, a koji ipak nije njena branša itd. U pola njene priče ja se setim da to što njoj treba imam viška i da ću joj radi pokloniti, i da je, gle čuda, moj verenik baš veče pre odlučio da nekome poklonimo.

Ispričala sam joj šta se sve desilo tog dana, kako sam imala osećaj da je dan prekratak za sve obaveze, kakvu mi je lekciju dala žena iz prodavnice, posle koje sam doslovno otpustila tok vremena i života, pa sam uspela i više nego što sam mislila, kako sam konačno „to“ završila i prošlo je sjajno sa sve podrškom nekog deke kojeg sam srela, kako mi je “slučajni podcast” dao odgovore, kako frekvencija problema i frekvencija rešenja nisu u istoj ravni i kako ponekad mora malo da poveruje da će se neke stvari rešiti. Da doda malo tog magijskog začina svom životu.

Ujutru mi je javila da su joj ipak promenili zadatak i dali, pogađajte – onaj iz njene branše i kako je jednu stvar koja joj je bila jako bitna, a nije se samo nje ticala, ta druga osoba uradila.

Obećala sam da ovaj blog neće biti o treningu, ali jeste o tome:

• da je moć namere ogromna i da je tu početak rešenja – „Sad ću uraditi ovo“ ili „Ja stvarno tu stvar želim“ i to nešto i dođe. Na skroz neočekivan način, jer nikad nije kako, već zašto (to želim)

• o tome da je briga za sebe uzročno-poslednična, ja ne mogu biti samo dobar kreator sadržaja ili proizvoda da bih bila zdrava, već treba da odem na taj trening od kojeg možda očekujem puku fizičku aktivnost a vratim se sa 11 „AHA“ momenata i rešenjima – na skroz neočekivan način

• jer nemam vremena će uvek biti nemam vremena, a imam vremena (pod istim obavezama) će razvući vremenski tok za onoliko koliko ti treba

• desiće se sinhroniciteti, ljudi, podrška, odlučiće na poslu da ti daju zadatak koji tebi odgovara, olakšaće ti, žena na kasi će ti dati veoma vrednu lekciju, dobićeš reči podrške kad se najmanje očekuješ…

Ovaj blog nije o treningu, ali jeste o tome:

• da frekvencija problema i rešenja nisu u istoj ravni

i da rešenje uvek dođe

za onoga ko je spreman da život začini sa malo magije i puno

vere.

Na skroz neočekivan način.

Zagrljaj,

Aleksandra