Sedim u novom stanu dok ti pišem ovaj blog, ovo mi je treća selidba za godinu dana. Pustila sam jazz, skuvala kafu i šaljem ti, da ako baš tebi treba – pročitaš.

Kada sam prošle godine odlučila da se prvi put preselim i odletim iz porodičnog gnezda, drhvato i užasnuto sam potvrdila svoj boravak u tom novom stanu – a da nisam bila, baš ni malo spremna.

Nakon prve nespremnosti, posle dva meseca sam se ponovo preselila jer sam želela da uživam veći prostor, nakon 10 meseci ponovo sam se preselila jer sam osećala da me je taj prostor sputavao. Dan nakon selidbe, ja dišem punim plućima i pišem ovo.

ŠTA JE POENTA PRIČE?

Sve je strašno kada prvi put radimo, a onda mozak na sve to pusti ego da izađe na pozornicu, a kao što znamo ego samo želi da nas zaštiti od svega nepoznatog, kako bi mi ostali „bezbedni“

On super uradi svoj posao, ali ne može da prepozna da je odlazak u novi kafić, sama, bezbedno – jer jel, nešto je novo i njemu nepoznato. Onda se javlja onaj osećaj koji ja nazivam okretanjem želudca.

Druga stvar koju sam shvatila se dešavala dok sam, nedavno pohađala jednu edukaciju. Bile smo na grupnom Zoom pozivu i bilo je dosta kako bih rekla, u našoj zemlji, poznatih i uticajnih žena. Žene koja imaju ozbiljne, višecifrene biznise i svaka od njih se javila da podeli i traži rešenje za neki problem u njihovom poslu. Nešto im je novo, nepoznato, nisu sigurne kako… Tada me opaučilo po glavi, onako baš jako, da koliko god smo svi sami sebi centar univerzuma, zapravo koliko još ljudi se nosi sa izazovima i nekako je olakšavajuće bilo spoznati činjenicu da:

• „Nisam samo ja problem“
• „Samo se meni ovo događa“
• „Drugima to ide bolje, lakše…“
• „One to mogu, ja ne“

Sve me krene kada ja krenem.

Jutros baš pričam sa mojom drugaricom Minom o nekoj desetoj stvari i ona onako spontano kaže: „Pa ne možemo baš sve misli da kontrolišemo koje nam dolaze, one tako nadolaze…“

Uh!

Spoznaje:

• Sve deluje strašnije kada radimo prvi put, to nam je u prirodi, van naše kontrole (ego)
• Nisu baš sve misli naše
• Nisu sve naše misli istinite (ovo mi je jako važno da razumeš)
• I drugi ljudi se nose sa izazovima (Edukatorka: „Neki poznati pisci su imali 1 iz srpskog, pa su napisali najlepše romane“)

I moja omiljena: „Hrabrost nije odustvo straha, hrabrost je da to nešto, makar sitno uradimo, uprkos strahu“

Olakšanje.

Do sledećeg čitanja.

Zagrljaj,

Aleksandra