Dragi ljudi,

verujem da  vas je, kao i mene situacija i situacije koje se dešavaju oko nas potresle i protresle.

Ovih dana na svakom portalu, instagram profilu i na svakoj mreži se polemiše, priča, traže odgovori i osvešćuje.

Jutros sam uz prvu jutarnju kafu pročitala post jedne uplašene sugrađanke koja moli za pomoć u vidu saveta kog investitora odbrati za kupovinu stana, s obzirom na situaciju koja se desila.

Strah, panika, nemoć – jer više se ne radi samo o tom događaju, radi se o suštini, našoj bezbednosti u svakodnevnom životu. Preispitivanje svega, suštine i nas.

Baš kao te devedeset i neke kada je moj otac greškom drugih ljudi doživeo nesreću i pukom srećom ostao živ.

Baš kao i te 2016. kada je život tražio od mene (greškom drugih) da preispitam sve ono što do sad jesam i što čini moj život.

Razlika između te dve situacije nije samo 20 godina, već mehanizmi koje stvaramo kako bi kada dođe taj momenat ostali dobro.

Zato dragi moji ljudi,

verujem da ste, verujem da si i ti bila tužna, uplašena, nemoćna…

Verujem da si i ti preispitala sebe i život.

Verujem da si i ti otvorila oči i počela da obraćaš pažnju na sve(t) oko sebe.

Ali, verujem da i ti znaš da je strah samo polazna tačka, a ne i putanja.

… Jer kada mu dopustimo da bude naš put, onda svetlo na kraju tunela uvek izmiče, onda nema cveća u proleće i sve je tako svejedno.

Onda nas taj put vodi krivudavim stazicama, koje nas samo dodatno umaraju.

I onda žrtve tih heroja postanu uzaludne.

 

Ne postoje magični štapići koji rešavaju sad i sve. Njih čak ni ne priznajem, jer i lekovi leče instant, a ne bave se uzrokom problema.

Priznajem prečice, suštinske i bitne. One koje nas neće umarati, već će nam pokazati šumovite krajolike i najlepše izlaze iz tunela.

Da li znaš da 90% mojih klijenata kažu da osete neki vid olakšanja ili sreće kada pročitaju onu moju čuvenu: „Sve dobre stvari počinju u svakodnevnici.“

I onda kada je sve šareno, lagano, kada ustaneš a zapljusne te topao vazduh ili skuvaš prvu jutarnju kafu.

I onda kada ti sve deluje nekako magično, ali i onda kada počne sve da bude svejedno.

E baš tada, sve ono što smo stvorili u svakodnevnici pruža nam suštinsko, tvrdo i sigurno tlo po kojem bezbedno koračamo ili tanak led na kojem se jedva održavamo.

Suze, patnja, strah i bol su normalne emocije, sve dok onog momenta kada ih osvestimo kao početne tačke ka našem putovanju.

I zato je nikad bitnije razumeti sebe i baviti se sobom kroz svakodnevnicu.

Dajem ti par predloga zbog kojih verujem da ćeš osetiti olakšanje u ovim maglovitim predelima života:

1. Informiši se – o sebi, o svemu što te zanima, što ti nije jasno, što te brine.

Manjak informacija i neznanje o tome što nas brine je najčešći uzrok straha.

Pitaj, zamoli, plati uslugu – daj sebi odgovore.

2. Bavi se sobom – više nego ikad preispitaj svoje tačke pucanja i onda ih preoblikuj u najdivnije priče o sebi.

Japanci imaju jednu predivnu umetničku veštinu koja se zove „kincukuroi“ gde razbijeno posuđe spajaju zlatom. Ti predmeti su deo kulturne baštine, vrlo su cenjeni i skupi.

Ništa na ovom svetu nije savršeno, čak šta više, lepota je u toj svetoj nesavršenosti.

3. Empatijom ka najlepšim tunelima – pomozi, daruj, pruži ruku.

Moja baka sa 78. godina i dalje ide da radi. Ne zato što mora, nego zato što i u onim danima kada mi nismo tu pored nje – želi da je neko vidi i čuje. I dolazi sa posla raspevana.

Tako i ta bakica koja prodaje cveće na bulevaru Oslobođenja želi da bude viđena.

Tvoj partner želi da ga vidiš.

Tvoje dete želi trenutak tvoje pažnje.

4. Otpusti viškove – voda zadržana mora negde da nađe put i najčešće kap napravi veliki haos.

Jasno ti je koliko se tu kapi gomilalo.

Piši, diši, otpusti. 

Pogledaj život oko sebe.

Zaista ga vidi.

… Jer i on toliko želi da bude viđen od tebe.

On vapi za darovima koji su nam dati.

 

I na kraju dana, zaista,

 

S V E

D O B R E

S T V A R I

P O Č I NJ U

U

S V A K O D N E V N I C I

Najveći zagrljaj,

Aleksandra