„Sloboda jeste opcija.

I moguća je.

Ukoliko se ruku pod ruku držimo sa onim što treba osloboditi.

Tu treba mrvicu hrabrosti,

ali mnogo više želje.

I jedna odluka.

Da se oslobodimo pojma sopstva i konačno budemo.

Svoji.“

Ovaj tekst sam napisala dok sam brodom obilazila oko Svete Gore. U tom momentu sećam se da sam razmišljala o životu kao neistraženim delovima. Sveta Gora u svojoj punoći je bila predivna, autentična, pomalo odvojena od svega ostalog, ali toliko bliska srcu.

Toliko topla.

Toliko Sveta.

Toliko odnekud poznata.

To me je nateralo na razmišljanje, koliko u nama postoji otcepljenih delova, neistraženih.

Koliko se bojimo da ih pustimo na svetlo dana, jer ne znamo šta će izaći. Međutim, sve to je naše, tvoje, blisko srcu, sveto, poznato i toplo.

Ako to jesi.

I koliko god pokušavali da to nešto sakrijemo i zaturimo, ono će izaći na momente, kada se o(t)pustimo od očekivanja, jer je naše…

… Jer je tvoje.

„Usidri se u vetru promena i pronađi svoju luku.

Isplivaće more mogućnosti.“

 Završila sam tekst ovim rečima.

Budi dobro, pazi na sebe, pazi na druge, obrati pažnju na koji način ljudima se obraćaš, koje su tvoje namere.

Ono što je naše – isplivaće.

Reka života teče kroz nas, šta će izneti na površninu?

Šaljem ti veliki zagrljaj,

Aleksandra