U jednom mom periodu života, posle zatvaranja moje prve firme, kada sam vrlo malo zarađivala, videla sam jednu glinenu šoljicu. Ručno izrađenu.

Suština tih ručno izrađenih stvari meni je uvek prestavljala energiju, ali u tom trenutku sam razmišljala da je šoljica ipak preskupa za mene.

Onda se neki drugi deo mene pobunio:

“Da li moram sebi da priuštim samo stvari koje su mi neophodne?”

“Da li radimo samo za hranu i račune?”

Klasičan bunt protiv sistema.

Suma sumarum poručila sam šoljicu, spontano otišla do obližnje knjižare, izmantrala u sebi:

“Neću da tražim knjigu, nek me pronađe ona koja mi je potrebna”

Doslovno sam to rekla.

Prvu koju sam izvukla, ne znam kako se zvala, ali bila je vezana za novac.

Drečavo žuta knjiga koja je nosila tajne monetizacije univerzuma, posle koje moj odnos sa novcem nikad nije bio isti i od tog trenutka moje novčana lestvica se samo penjala.

Jer, pogodićete…

Nije u novcu, već u energiji.

Da bi stvar bila još luđa nakon šopinga sam srela jednu ženu koja je počela sama od sebe da mi priča kako je bitno biti otvoren prema novcu da bi on znao gde može doslovno da dođe i legne.

Nakon toga je nikad ponovo nisam srela.

U tom trenutku nisam mogla dobiti jasnije znakove u kom pravcu treba da krenem.

Razmišljala sam o ovoj temi poslednja dva dana. Ko me prati na intagramu sigurno je ispratio moj set storija – da nakon što sam razmišljala o tome da u svoj dom unesem više ručno izrađenu keramiku, to veče mi se javila jedna devojka koja je želela da mi pokloni njene ručno rađene keramičke predmete kao vid zahvalnosti za moje postove koji su je inspirisali.

Želja odaslana, život te čuo.

Počela sam da razmišljam o lakoći, o putevima, o znakovima pored puta…

I onda sam imala dva vrlo važna i jasna sna.

Jedan od njih je predstavljao mene, kao novopečenu majku, koja ide u šetnju i nosi malu bebu, ali začudo, sve mi je lako, osećam se sigurno, sve je nekako protočno i jednostavno.

San se završio tako što sam sebe zapitala: „Zašto ovo češće ne radim? Zašto češće ne šetam, kako je sve ovako lagano?“

Tako je i sa životom.

Mislila sam da je teško…

Sve dok nisam shvatila da je lako.

Ako ne uvek, onda bar u većini stvari.

I iskreno, nisam jedna od onih ljudi koji slepo veruju da je baš sve na ovom svetu dobro, pogotovo nisam neki fanatik sa ljubičastim naočarima.

Ali definitivno jesam neko ko veruje u znakove pored puta, životne putokaze, smernice, sinhornicitete i u te neke male magične situacije.

Znaš ono, nešto ti je potrebno i to nekako dođe.

Lagano i jednostavno.

Opušteno, tanano, nežno ili što bi mi rekli „palo je sa neba“

Da li smatramo da samo ako je komplikovano onda je i valjano?

Da li su stvari toliko jednostavne, pa ih neprihvatamo kao istinite i odlaze nam ispred nosa?

Da li smo se toliko zatvorili za lakoću i jednostavnost da smo izgubili putokaze, pa svako skretanje ispada pogrešno?

Sećam se milion priča kada sam zatražila nešto iz duše i to isto dobila…

Novac koji mi je bio potreban, koji sam u sebi poželela i dobila identičan iznos kroz d v a d e s e t (20!)  minuta iako ta osoba nije znala da mi je potreban, niti sam bilo kome rekla ili na mom karijernom raskršću kada mi je u ruke dospela knjiga posle koje sam znala tačno čime želim da se bavim (ima nešto u tim knjigama)

Ili kada sam poželela da udomim macu, pa sam isti dan našla moju Linu, sklupčanu na ulici, jednog decembarskog dana.

Ili kada sam rekla da ću kroz dva dana naći auto i sutradan ga pronašla.

Jer nije u potrazi, već u energiji.

Ideš li ka nečemu ili ideš bežiš od nečega?

Tražiš li iz energije „želim da poboljšam svoj život“, „ovo bi unelo radosti više“, „ovo bi mi doprinelo“ ili iz energije nemanja?

Uvek sam se divila mojoj ujni Juci, sa kojom lakoćom ta žena živi, ko nje je sve lagano, jednostavno, ma sve može i ništa nije problem.

Od rada u kineskoj prodavnici do šefa odseka u ozbiljnoj firmi je nje put, koji me baš ni malo nije začudio. 

Jer to je ujna Juca.

Njoj sve ide lagano.

Kada su me jednom pitali kao malu šta želim da budem kad porastem, rekla sam kao iz topa: „ujna Juca“,  jer deca prepoznaju lakoću kao prirodno stanje.

 

I ako na nekom drugom svetu postoji lakoća u svom izvornom obliku, zašto misliš da bi na ovom bili lišeni rajskih plodova?

Otvori vrata da bi sreća znala gde da zakuca.

I baš dok sam razmišljala o tome kako da postane lako onim ljudima koji nisu navikli na to, koji ne znaju drugačije, kako oni da postanu i prihvate to, kako da prime lakoću…

Baš tad u tom trenutku završava se epizoda serije „Sex i grad“ u kojoj Keri kaže:

„Ponekad moramo da zaboravimo stare verzije sebe, kako bi se nove rodile.“

 

Kuc, kuc…