Nekada davno, kada smo morali da lovimo za hranu, strah je bio najprirodnija stvar.  Morali smo da se uplašimo i pobegnemo kako ne bi postali plen.

Danas strah odbacujemo kao negativnu emociju, jer nam nije prijatno da je osetimo.

Za početak volela bih da se osvrnem na par činjenica koje su meni služile:

1. Svi se plašimo nečega, ne postoji niko na ovom svetu bez nekog straha.
2. Strah je pokazatelj gde čuči promena, kompas i pravac.
3. Neprijatne emocije imaju svrhu i smisao u našim životima.
4. Strah ne želi da ga se oslobodimo, već da ga razumemo.

Da, ponoviću ovo zadnje: STRAH NE ŽELI DA GA SE OSLOBODIMO, VEĆ DA GA RAZUMEMO.

Ono što je jako bitno da razgraničimo je da postoje različite vrste strahove, npr.

• Kao Isidora i ja kad smo šetale šumom u Norveškoj, čule šuškanje iza velikog žbuna i pobegle glavom bez obzira. – To je iznenadni i racionalni strah za svoju bezbednost.

• Ili strah od toga da se upustimo u nešto novo, kako će to izgledati, kako ću se snaći, šta će ljudi reći. – To je takzovani socijalni strah koji je polurealan, jer mi ne znamo kako će to izgledati, kako ćemo se snaći i šta će ljudi reći.

• Jedan od primera strahova je kada ustaneš ujutru, skuvaš kafu i otvoriš instagram, a prvi post na koji naletiš je „Sa tobom nešto nije u redu, ako ti se dešava ovo…“ ili „5 znakova zašto imaš anksioznost, a nisi ni svesna.“ I onda u tebi na sekundu preskoči nešto, setiš se svih onih situacija u kojima si se tako ponašala i daš sebi dijagnoznu anksiozne osobe. Ove strahove ne znam kako bih nazvala, ali moj savet ti je: profiltriraj ono što čitaš, gledaš i slušaš.

Iako bi svi verovatno voleli da imamo neko univerzalno rešenje za momente kada nas on preplavi, suština je da mi nismo univerzalni.

„Ne možeš da očekuješ od sebe da ćeš u istoj situaciji svaki put reagovati isto, tvoja reakcija zavisi od mnogo faktora, nekad ćeš se samo okrenuti, nekad ćeš ih (da prostite) oterati u tri lepe šargarepe, nekad ćeš burnije reagovati, nekad ćeš zbiti šalu na taj račun, jer si čovek.“ – rekao je N. kada smo baš sinoć diskutovali o stvarima, ljudima i ponašanju koje prelazi granice.

Tako je i sa strahovima: nekad ćemo isturiti grudi, staviti štit i krenuti u boj, nekad ćemo isključiti telefone, ležati u krevetu i prekriti se preko glave, nekad ćemo shvatiti da nam je ta stvar toliko bitna, da koliko god da je strašno – mi jednostavno osećamo u svakoj našoj pori da to moramo i da uradimo, a nekad ćemo shvatiti da je taj strah toliko nerealan da zaista nema potrebe ni da se suočavamo sa njim.

Zato ga je bitno razumeti.

Šta on traži od mene?

Šta mu je potrebno?

Šta želi?

Zašto se sad probudio?

Nekad, ali zaista, možeš da mu kažeš:

„Idi bre čoveče i spavaj.“

Nekad će u tebi proraditi inat:

„Ma nek gori sve, ja krećem u to.“ Plašiš se, ali i ideš.

Čuj sebe, zapiši, promisli, pusti ga da dođe, nek ti kaže šta mu treba od tebe. Ti njemu trebaš. Ti odlučuješ.

Danas nas ne jure životinje, bar ne uvek (sigurna sam da je neka živuljka bila iza žbuna), ali jure nas sopstvene misli koje prouzrokuju strahove.

Vrlo, ali vrlo lako tada postajemo sopstveni plen.

Prihvatanje dragi moji ljudi je jedino rešenje.

Eto, to je sve za ovaj četvrtak.

Draga Milena, hvala ti na pitanju i inspiraciji za ovonedeljni članak.

Nadam se da ti je služio.

Nadam se da vam je služio.

Zagrljaj,

Aleksandra