Suština je osećati se dobro.  Ne savršeno. Dobro, jer

„Ni u Holivudu nije svaki dan Holivud.“  Rečenica sa kojom slavim život.

Ustani ujutru, operi zube, napravi savršeni doručak, obuci svoje savršeno odelo, uputi se na posao, savršeno pregovaraj, savršeno sklapaj posao, savršeno održavaj svoj mir, telo i duh, savršeno sredi šminku… Sve je to sjajno i dobro, ako su tvoji kapaciteti za to baš svaki dan puni, ali u stvarnosti verovatno da nisu.

U toj savršenosti – krećemo da vrištimo u sebi, ali nećemo da kvarimo koncept mira. On je danas suština, pa ako skrenemo malo i pomerimo tu ravnotežu – nismo produhovljeni ili imamo verovatno neke traume iz detinjstva. „Ne znam odakle mi te promene na štitnoj“ – uglavnom je posledica.

2018. dobila sam od moje drugarice Nine jednu zanimljivu knjigu uz reči: „Budi zahvalna i to je recept za čuda.“ Dok sam koračala ka drugoj drugarici Mini, nisam mogla da se setim ni jedne lične stvari zbog koje bih bila zahvalna pa sam se zahvalila Bogu na mom bratu Marku i njegovim uspesima. Pokrenula sam lavinu leptirića u stomaku – sva začuđena kako sve ovo radi.

Sećam se, sutradan sam sedela u svojoj predivnoj bašti, dok se moja najstarija (u tom trenutku i jedina) mačka Lina baškarila na suncu. Topao septembar, ja pijem kafu i pišem pedesetu stvar na kojoj sam zahvalna. I tu je krenulo moje putovanje.

–Isceljenje izgleda ovako i ko god ti kaže drugačije – laže.

Taj topli septembar me je uveo u novu priču, sa usponima i padovima. Od zahvalnosti, istinskog i suštinskog mira, do nebuloza kako sve uvek mora biti savršeno, jer jel drugačije kvarim koncept i narušavam mir. Nekome livada, nekome kavez – kako osvestiš.

Taj put ne bih menjala ni za jedan drugi.

U svakoj ciglici tog puta ja sam osvestila stvari koje su napravile da se osećam dobro. Danas: bez pompe, bez moranja, potisnutih emocija, besa, razočarenja, „nije fer“, „zašto ja“, agresije, onih džangrizavih ljudi koje srećemo u autobusu. U jednoj tački svog isceljenja sve sam to bila, u drugoj tački sam osvestila mnoge stvari.

Npr. da je lako budističkih monasima da pričaju o savršenom zenu kada sede izolovanih od svih problema.

Meni zaista ne treba prividni mir, meni treba suštinski dobro. Tebi treba suštinski dobro, ne savršeno.

Englezi imaju jedno sjajno stanje koje nazivaju „well-being“ u tom prostoru postoji dobar osećaj, suštinsko dobro, iskonosko, u tom prostoru tvoji hormoni se ne hrane „nisam dobro ako se ništa novo i neuzbudljivo dešava“ i ne uvlače te u vrtlog dopaminske zavisnosti.

U tom prostoru i skladu si ti, svesna da je nesavršeno savršeno i autentično. U tom prostoru daješ sebi malo više da dišeš, malo više da osetiš, malo manje da pratiš forme i sisteme.

U tom prostoru ću reći takstiti da nije u redu da se izderava na mene bez razloga i da ako nastavi biću prinuđena da izađem iz auta i pozovem njegovog nadležnog ili šefu da se previše očekuje od mene ili mužu da bih radije odmorila nego išla kod npr kumova – bez da mislim da kvarim ravnotežu univerzuma.. Čak šta više pravim je.  I nakon toga nastavim svoj dobar dan.

Negde gore sedi neka sila viša od nas koja nas bodri i hrabri, a jedino što traži od nas da budemo živi u svojoj punoći.

Ta punoća sadrži sve one tačke koje moramo da prođemo kako bi upoznali sebe i približili se sebi.

Danas sedim savršeno našminkana, posle savršenog sastanka radi potencijalno savršene saradnje, dok druge dve najmalađe mačke Nora i Neva prave haos po stanu. Dok ovo pišem krajičkom oka vidim malo zemlje koju su iskopale iz saksije – znači usisavanje. Od lidera novog brenda do Ristane iz „Srećnih ljudi“ za par minuta.

Poješću savršeni ručak i verovatno preskočiti današnji trening. Možda ću i otići. Videćemo, ako stignem. Ako ne, sutra ću.

Organizacija da, onda kada me oslobađa, fleksibilnost da, onda kada mi u tom trenutku pruža dobar osećaj, ali ne i izgovor.

„Drvo koje se savija, a ne lomi.“

Suština, a ne forma.

Punoća,

kad ti kažem.

Osećaj.

Živi.

Zagrljaj,

Aleksandra