Toliko je jednostavno da nam deluje previše lako, mozak to ne može da pojmi i zato komplikuje.

Njemu je potrebno kako i zašto, milion preispitivanja i procesa kako bi shvatio da nije u opasnosti.

Zonu komfora čini on, gospodin mozak koji ne želi nešto novo, želi da nas zaštiti od svega nepoznatog. Čak i kad se odlučimo na taj korak, na novo, on će dati sve moguće razloge zašto to ne bi trebalo da uradimo.  Do te mere da i ono što je zapravo jednostavno postaje komplikovano.

Kakav zaštitnički džentlmen.

Elem, tek u toj komplikovanosti dajemo sebi dopuštenje i dozvolu.

Pre neki dan mi je moja drugarica Mina preložila da odemo na novosadsko kupalište „Štrand“ i pošto je bila neka gužva u gradu zbog biciklističke trke, ja sam je čekala nekih 15-ak minuta.

Zagledala sam se u par koji je dolazio:

„Ma da, ona je sad na dijeti, rotacija ugljenih hidrata, proteina… Jedan dan jede samo ugljene hidrate, pa drugi dan proteine, kaže da je baš naporno…“

„I deluje tako“ – pomislih, dok mi crvena nutricionistička i ljudska zastava kovitla iznad glave.

Taman posla da je to pogrešno, donekle možda ima smisla, ali definitivno je zamorno i opterećujuće.

„Cilj ne bira sredstvo“ nikada nije bila moja parola, čak šta više mi je toliko odbojna da se naježim kad je neko spomene.

U nekoj neosvešćenoj fazi života, kladila sam se da su sve veze teške, da je naparno isto što i uspeh, pretrpano punoća, a komplikovano suština života.

Tako mora.

Godinama kasnije imam vezu kao povetarac letnji, posao koji radim sa tolikom lakoćom i u jednostavnosti živim punoću.

CRNA I BELA NISU SIVA

Pre neki dan mi je jedna devojka napisala: „To što sam disciplinovana, ne znači da sam nesrećna“

Crno ili belo ništa nije u životu, toliki je spektar boja između te dve strane.

Ali šta se dešava kada nam nestane ta disciplina, da li tada onda postajemo nesrećni?

Da li sreća dolazi kao nagrada za brigu, neprespavane noći i burnout?

Da li je sreća dopuštenje ili osećaj?

Mina i ja smo pile taj tad limunadu i sunčale se i pričale o životu.

Popile kafu.

Bila je to jedna od onih letnjih subota, laganih, jednostavnih, bez discipline i sigurno bez rotacije ugljenih hidrata i proteina.

I možda nije baš svaki dan tako jednostavan, ali crno ili belo ništa nije u životu, toliki je spektar boja između te dve strane.

I nekim danima je možda komplikovanije, nekim danima je letnji lagani povetarac.

I zato u momentima koje možeš ti da biraš – biraj jednostavnost.

Biraj da jedeš i da budeš srećna.

Biraj da hraniš ćelije.

Biraj da se u nedisciplinovanim danima setiš svojih temelja.

Baš kao Mina i ja tog letnjeg, laganog dana.

Između crne i bele je čitav spektar boja.

P.S. Dok sam razmišljala o ovoj temi, išla sam do knjižare da kupim svesku za novi dnevnik. Pitam ženu koja tu radi da mi da svesku na linije, ona mi pruža šarenu sa natpisom „All you need is less.“

Zahvalim se životu na sinhronicitetu, uzeh drugu svetlu plavu sa cvetićima.

Ovu prvu već i ovako živim.

Život nije pretnja, promena je jedina konstanta, a jednostavnost suština osećaja sreće.