Nedavno sam upisala jednu baš ozbiljnu edukaciju, psihološku.
U moru lekcija, izdvojila se prva, kao začetak, koren i srž – svest.

Definicija glasi:
Sa medicinske strane, svest se definiše kao opis trenutnog stepena svesnosti neke osobe, dok oni u komi su nesvesni jer u datom trenutku nemaju subjektivne misli.

Što nas dovodi do toga da je svest sposobnost da budemo prisutni u trenutku, posmatramo sopstvene misli, osećaje, ponašanja, da ih preispitujemo, ali i menjamo.

Ona je ono što nas razlikuje od životinja, jer je njihova svest prilagođena njihovim potrebama, a nama našim (jako bitno!) Često zanemarujemo činjenicu da su ove definicije dosta stare i da ovaj način razmišljanja nije nešto novo, neki novi hipi hajp. Ovo je ozbiljna medicinska podloga.

U tom trenutku zapitala sam se:
Ako bi osoba u komi imala čitav niz misli ili snova npr. da je kući sa svojom porodicom, da li je ona u tom trenutku u svom domu ili u bolnici?
Lekarima, porodici i prijateljima ta osoba jeste u bolnici, ali osoba u komi ima čitav proces događaja kako ispija topli čaj, druži se i priča sa porodicom.
Jedna situacija, ali dve različite realnosti. Da li su u pravu ostali ljudi ili ta osoba?
Suština je da je svako u svojoj realnosti u pravu. (Razumevanje ovoga bi spasilo mnoge odnose)  

 Isto tako, ako je ta svest prilagođena našim potrebama, da li u dovoljnoj meri koristimo taj potencijal? Da li je koristimo da olakšamo sebi, promenimo strukturu mozga u korist nama (neuroplastičnost) ili pak koristimo njen minimun u kontekstu svesnosti šta je ono sve što nije dobro?

Prva velika i glavna, korenska promena jesu reči i pisanje.
Da li znaš da spell na engleskom predstavlja i izgovaranje reči, ali i čaroliju?

U starim tradicijama i mitovima, reči su često smatrane moćnima. Izgovaranje reči na pravilan način moglo je imati magijski efekat (čarolija, zaklinjanje). To je posebno značajno jer se verovalo da je jezik sredstvo za prizivanje moći ili komunikaciju sa višim silama.

Koliko puta u toku dana nemamo svest o tome šta izgovaramo:
„Jao, ma sigurno tu nema parking mesta.“
„Ma ja sam ti baksuz, milion posto.“
„Ja ti se gojim od vazduha, veruj mi.“
Ove rečenice su često automatske i reflektuju naše nesvesne obrasce razmišljanja, više puta ponovljene one spajaju neurone u mozgu i postaju naša istina.
Komšija je možda pre mene uparkirao na to mesto gde sam ja želela, ali u njegovoj svesti bila je možda misao: „Jedva čekam da što pre dođem kući, kod sveje žene, da popijemo kafu, da zagrlim decu, da izvedem psa u šetnju.“
Pa, koga će život poslušati?
Istina je: oboje.

„Granice mog jezika, ograničavaju granice mog sveta.“
– Ludvig Vitgenštajn

Svest je naš unutrašnji svetionik, on nam pokazuje put, ukazuje nade i pomaže nam da se ne izgubimo. Ona je ono što nas razlikuje od ostalih bića.
Za kraj bih dodala jednu moćnu rečenicu, koja je za mene možda malo previše jaka i lično je ne bih tako sročila, ali njena suština i poleđina je bitna:
„Data nam je moć Bogova, dato nam je više moći nego ikada u istoriji čovečanstva, a mi se i dalje ponašamo kao da to nije ništa. Tako i živimo.“

Razmislimo malo o ovome.
Neka ti služi za najviše dobro.
Zagrljaj,
Aleksandra