Odbila sam 3 nagrade. Doslovno sam rekla: „Hvala Vam, zaista sam počastvovana, ali ovog puta moraću da odbijem.“ I tako tri puta.

„Ne budi blesava“ – rekli su.

„Ma samo se pojavi“ – insistirali su.

„To će ti biti super za biznis“ – bili su uporni.

I ne, nemojte pogrešno da me shvatite. Ne sedim ja na nekom bregu, sa krunom biznis kraljice i mašem nekim čarobnim štapićem. Međutim čitav taj drajv oko oko postignuća, brojki, cifri, pregleda mene jednostavno ne radi. Tačnije prestao je da me radi.

Zahvalna sam na obe nagrade koje sam primila. I verujem, jednom, u svojim sedamdesetim kada budem sedela na nekom tremu, naravno okružena mačkama, biće mi toplo oko srca zbog tog postignuća.

Jednom prilikom, moj rođeni brat Marko, za porodičnim ručkom je izvjavio:

„Ma Aleksandru samo treba pustiti u svojoj radionici, da stvara i kreira, za nju je to dovoljno i tad je najsrećnija.“ Mislim da mi je tada zaigralo nešto mekano i toplo oko srca, jer sam prepoznala koliko je to istinito.  Moje kreacije su moja postignuća. Moja rešenja su moja postignuća. Moji povratni utisci su moja postignuća. Ono što stvaram, to je moj univerzum – i zato ne razmišljam o strategijama, ciframa, „3 koraka do…“ Kreiram, stvaram i puštam u etar.  Život to prepozna. Veruj mi.

Moja baka je postala senilna. Više puta dnevno me pita „Kad ću se udati“ – „A ja joj ponovo, strpljivo, kao da me prvi put pita, kažem datum.“

Zaboravi, isključi se, ponekad ne zna i nije svesna šta se dešava oko nje, sve više potražuje pomoć u svakodnevnom životu. Međutim, moja baba Savka je od pamtiveka Domaćica sa velikim D. Najbolje pite ona stvara, toliko ukusne da bi joj sve pekare ovog sveta pozavidele. Njen izraz ljubavi i njeno gostoprimstvo su njene maestralne đakonije. Ove godine za Božić, ujna ju je, vrlo nežno i suptilno, zbog njenog stanja pitala: „Savka, da li bi mogla ove godine da napraviš česnicu?“

• „Bože Julkice, kako neću moći, kakvo je to pitanje?“

I napravila je najukusniju česnicu.

To je njen izraz stvaralaštva, to je njena kreacija, to je ona. Ono što je ona, to se ne zaboravlja.

Ne mora baš sve (odmah) da se isplati. Instant supa je okej, ali je domaća ono što okupi porodicu. Tako je za sve u životu. Nešto se duže krčka, ali bude ukusnije.

Ponekad, mislimo da smo zaboravili ko smo i šta smo, šta je samo ono moje, što jedino ja mogu da darujem svetu.

Međutim tada je samo bitno, načiniti prvi korak, pustiti u etar, napraviti tu pitu. Pravi uspesi su tiši, dublji i intimniji.

Pusti u etar sebe, život će da te prepozna. Ono što si ti – to se ne zaboravlja.

Zagrljaj,

Aleksandra