„Život je 10% situacija koje se dešavaju i 90% reakcija na njih.“ Piše u knjizi Barnarda Stamateas-a „Pozitivni ljudi“

Usput ću iskoristiti priliku da dam ogromnu preporuku za ovo štivo.

Dugo sam ostala nad to rečenicom, jer fešte i vatrometi su super, ali šta je sa svakodnevnim životom?

Koliko puta nas je neka reakcija na situaciju spasila duboljeg ponora ili nas je odvukla u mračne dubine, produbila naizgled beznačajne čarke?

Mama me je pozvala na ručak. Svi koji žive u Novom Sadu znaju koliko je ulica Pavla Papa (Pap Pavla) uska i zakrčena. Baš u tom trenutku ogroman šleper je pokušavao da se probija i da skrene u nju. Čovek koji je upravljao tom mašinom psovao je sve vozače i automobile koji su mu dolazili u susret, toliko glasno, da sam stekla ustisak da očigledno želi da ga čuju.

U životu se često nalazimo u raznim situacijama poput onih:

1. Koje želimo i onda nam sve ide lagano

Ovo su trenuci kad sve ide po planu – kao kada nađemo savršen parking ili kad nas neko pusti preko reda u prodavnici. Lako je biti pozitivan ovde, zar ne?

2. Koje želimo, a ponekad ne idu lagano

Ovo su trenuci kad se trudimo, ali se čini da je ceo svet protiv nas. Na primer, vozač šlepera možda je želeo samo da završi posao i ode kući. Ali, realnost mu nije bila saveznik.

3. Koje ne želimo, a prosto moramo da se nađemo

Ovde reakcije postaju ključne, jer kako se ponašamo u ovim momentima često definiše naš dan, pa i naš karakter.

U svake od ove tri situacije potrebno je da znamo tj. da osvestimo kakva je to situacija i koji su naši izbori.

Dok sam posmatrala scenu u kojoj se vozač guši u frustracijama, čovek iza njega leži na sireni, dve devojčice ne znaju da li smeju da pređu pešački prelaz ispred kamiona, ja i par ljudi koji zakopani stojimo  i par automobila iz kojih se čuje žamor i vika.

U nekom idealnom svetu vozila bi propustila kamion, jer zaista nije zgodno proći tuda, možda bi neki čovek izašao iz auta i signalizirao šleperu da je bezbedno da prođe, u nekom od tih auta bi išla Doris Dragović ili  Riblja Čorba, devočice bi bez straha prešle na drugu stranu, ja bih i dalje razmišljala koliko je kasirka u Maxi-ju (žena sa posebnim potrebama) bila ljubazna prema meni, a čovek u kamionu bi došao sa osmehom svojoj ženi kući.

Zašto je tako lako podleći okidačima? Zato što reagovati automatski zahteva manje truda nego zastati i analizirati situaciju. “Lakše je.” Kada nas neko izazove, prirodna reakcija je da uzvratimo, pobegnemo ili se povučemo.

Ovaj mehanizam dolazi iz našeg instinkta za preživljavanje, ali u modernom životu često više šteti nego što koristi. Umesto da rešimo konflikt ili razumemo situaciju, mi je dodatno komplikujemo – samo zato što nismo stali i razmislili.

To može da pokrene čitavu lavinu i više nisam onda samo ja u toj priči.

Okidači su svuda oko nas, ali su naše reakcije ono koje čine da li ću sebi, svom partneru, deci, roditeljima pružiti lakoću ili ću pokrenuti čitav ulični niz.

Hvala kasirki u Maksiju.

Ulepšala mi je veče, pa sam ja, tako srećna i raspoložena sa vrata povikala:

„Dobro veče, familijo“ i potrčala im u zagrljaj.

U svetu izbora – biraj da biraš.

Biram da biram.

Zagrljaj,

Aleksandra